Frensis Elena Farmer rođena je u Sijetlu u porodici srednje klase – njena majka bila je dijetetičarka, a njen otac advokat i ništa nije ukazivalo na to da bi ona jednog dana mogla da postane filmska diva.
Nakon što su joj se roditelji razišli kad je imala četiri godine, s majkom, bratom i dvema sestrama preselila se u Los Anđeles, gde je živela njena tetka Zela.
Porodica je, međutim, nastavila da se seli, sve dok jednog dana tetka nije vratila decu kod oca u Sijetl.
Ovako zamršeno, nedosledno detinjstvo imalo je značajan uticaj na nju.
“Počela sam da shvatam da postoje određene stvari koje mogu očekivati od odraslih i druge, koje čovek nije mogao očekivati. Prebacivanje iz jednog domaćinstva u drugo, u nove okolnosti, nova zbunjenost, a ja sam grabila načine da nadoknadim to što je poremećeno,” istakla je jednom prilikom.
Da stvar bude gora, nakon požara u Kaliforniji, njena majka je došla da živi s njima, iako su Frensisini roditelji ostali rastavljeni.
Put do glume: od studija novinarstva, preko Moskve, do Holivuda
U međuvremenu je upisala Univerzitet u Vašingtonu, gde je završila novinarstvo, a paralelno s tim je radila razne poslove kako bi se izdržavala: u fabrici sapuna, kao konobarica, redarka u bioskopu, tutorka…
Tokom školovanja je sve vreme učestvovala u predstavama, zbog čega je počela da sanja o glumačkoj karijeri, a priliku je dobila na drugoj strani Atlantskog okeana. Pobedila je, naime, na konkursu levičarskog lista “Glas akcije”, a prva nagrada bilo je putovanje u Sovjetski Savez. Iako se njena majka protivila tome, Frensis je otišla na dalek put, gde je posećivala moskovske teatre. Ovo njeno iskustvo kasnije je podsticalo spekulacije da je potajno podržavala komunizam, jer je još u srednjoj školi pokazivala da je agnostik, kao i da su njeni kasniji problemi u životu imali političku pozadinu, makar delimično.
U svakom slučaju, po povratku u Ameriku, poželela je da i sama pokuša da izgradi glumačku karijeru i uputila se u Njujork sa snovima da će igrati na Brodveju. Život joj, međutim, nije spremio daske koje život znače već veliko platno. Tamo je upoznala lovca na talente koji ju je odmah povezao s kućom “Paramount Pictures” i na svoj 22. rođendan potpisala je sedmogodišnji ugovor. Uskoro se udala za glumca Lejfa Eriksona.
Kratka, ali slavna karijera
Počela je sa malim ulogama u manje zapaženim filmovima, ali nije joj trebalo mnogo da skrene pažnju na sebe. Iz Sovjetskog Saveza se vratila 1935. godine, a već 1936. godine igrala je glavnu žensku ulogu u vesternu “Rhythm on the Range”, pored Binga Krozbija, kao i u čuvenoj drami “Come and Get It”. Snimila je nekoliko veoma uspešnih filmova, 1937. godine glumila je pored Kerija Granta u “The Toast of New York”.
Međutim, nakon ovog ostvarenja nije bila zadovoljna time kako je usmeravana njena karijera. Odupirala se kontroli studija i svakom pokušaju da se njen privatni život izlaže i da od nje naprave glamuroznu zvezdu. Čuveni magazin “Collier” opisivao je da je Frensis Farmer ravnodušna prema odeći i da vozi starinski automobil, a to je bio samo jedan od signala koji su joj poručivali da Holivud nije za nju.
Napustila ga je već sredinom 1937. godine i nastavila karijeru u pozorištima duž Istočne obale. Tada je započela vezu sa scenaristom Klifordom Odetsom, koji je bio oženjen glumicom Luiz Rejner i nije imao nameru da prekine svoj brak. Frensis se osećala iznevereno, naročito kada je umesto nje odabrana druga glumica za put u London.
Zato se vratila u Los Anđeles i sa suprugom snimila film “Ride a Crooked Mile” (1938), ali je potom nastupala na Brodveju u nekim od najzapaženijih predstava, samo da bi se opet vratila u Holiud nakratko.
Međutim, kada je odbila da igra u filmu “Take a Letter, Darling”, “Paramount” ju je suspendovao, a uskoro ju je Erikson ostavio i istog dana kada su potpisali razvod oženio se glumicom Margaret Hejz.
Početak kraja Frensis Farmer
Te 1942. godine život je počeo nepovratno da joj se raspada. Uhapšena je zbog vožnje pod dejstvom alkohola, a kako nije na vreme platila kaznu od 500 dolara, izdat je nalog za hapšenje Frensis Farmer.
Policija ju je locirala 14. januara 1943. godine u hotelu, pijanu i golu na krevetu. Priznala je da je “pila sve čega se mogla dočepati”, a osuđena je na 180 dana zatvorske kazne.
Pila je sve više i češće, pa je uskoro postala poznata po agresivnom ponašanju pod dejstvom pića. Povredila je jednog konobara i jednog policajca, a njena zaova je na suđenju rekla da je za Frensis bolje da bude u nekoj psihijatrijskoj ustanovi umesto u zatvoru.
Kontroverzan boravak u sanatorijumu
Uskoro se glumica obrela u sanatorijumu “Kimbal” u Kaliforniji, gde je provela devet meseci.
Upravo za to vreme vezuje se jedna od najvećih kontroverzi o životu Frensis Farmer: tvrdnje da je u bolnici maltretirana i da je podvrgnuta lobotomiji. Njena posthumno objavljena autobiografija “Hoće li zaista biti jutra?” opisuje brutalno zatvaranje, a glumica je pisala da je bila zlostavljana na razne načine, između ostalog i tako što su je terali da jede sopstveni izmet i da bude seksualni rob osoblju. Međutim, veruje se da je njena prijateljica Džin Retklif, koja je dogovorila objavljivanje knjige, unela neke neistinite delove, dok je ona tvrdila da je napisala samo poslednje poglavlje, o Frensisinoj smrti.
Filmski kritičar Vilijam Arnold objavio je 1978. godine knjigu “Zemlja senki”, u kojoj je naveo da je nad Frensis izvedena lobotomija, ali je tokom sudskog postupka o filmu zasnovanom na njoj utvrđeno da je veći deo ove biografije plod mašte. Veliki broj ljudi iz života Frensis Farmer negirao je da je ona imala lobotomiju, a njen otac je navodno bio užasnut ovom idejom i pretio da će tužiti sanatorijum “ako pokušaju da je pretvore u zamorca”.
Povratak u život
Nakon tog perioda, njena majka Lilijan dobila je starateljstvo nad Frensis i zajedno su se vratile u Sijetl, gde se glumici stanje nije popravljalo. U više navrata je bila hospitalizovana, pa je tako skoro pet godina s prekidima provela u bolnici “Vestern Stejt”.
Kada je konačno stala na noge, zaposlila se u vešernici hotela “Olimpik” u Sijetlu, istom onom koji je godinama ranije organizovao svečani prijem nakon premijere njenog filma “Come and Get It”. Uskoro se udala za Alfreda H. Loblija, ali joj se brak raspao čim je njena majka narušenog zdravlja morala da ih napusti i preseli se u starački dom.
Menjala je jedan posao za drugim, a na jednom odnjih je upoznala Lilanda S. Majksela, koji ju je prepoznao iz njenih filmova. Venčali su se 1958. godine, a brak je trajao samo pet godina.
“Nikoga ne krivim za svoj pad. Morala sam da se suočim s mučnim odlukama u mladosti. Te odluke su me slomile,” istakla je u intervjuu za Modern Screen pa dodala: “Takođe, u mom životu je nedostajalo filozofije, vere u sebe i u Boga i mislim da sam pobedila u borbi da se kontrolišem.”
Ponovo je počela da se vraća glumi tokom šezdesetih, pa je tako nastupala na Univerzitetu Perdju, gde je slobodno vreme provodila slikajući i pišući poeziju. U tom periodu je konačno prestala da pije, a postala je religiozna i redovno posećivala Crkvu Jovanke Orleanke.
Frensis Farmer umrla je na proleće 1970. godine od raka jednjaka, za koji se veruje da je posledica dugog i prekomernog pušenja.
