Iako se do sada samo nagađalo o kojim estradnjacima je reč, kako se saznaje od Sašinog bliskog prijatelja koji je pročitao ceo rukopis, jedna od centralnih tema knjige je njegov odnos s bivšom najboljom drugaricom Svetlanom Cecom Ražnatović. Na više od 15 strana otkrio je razloge prekida njihovog dugogodišnjeg prijateljstva.
Pošto je bio upućen u svaki detalj iz privatnog života Ražnatovićeve, on je pisao, tvrdi njegov prijatelj, i o njenim partnerima o kojima javnost do sada nije znala. Pored toga, u jednom poglavlju je pisao i o njenom prekidu prijateljstva s Mirom Škorić, od koje se nekad nije odvajala.
Šok među javnim ličnostima izazvaće i informacija da je dizajner, navodeći imena i prezimena, a navodno i dokaze, otkrio i koje se sve pevačice bave elitnom prostitucijom, pominju se i oni koji tobože imaju privatni biznis, a u stvari se radi o pranju novca, kao i ko mu je sve ostao dužan za njegove haljine i odela i stajling koji im je radio.
Pošto nikad nije imao dlaku na jeziku, Vidić je u knjizi pisao i o pevačicama koje se u javnosti predstavljaju kao da žive u svili i kadifi, a zapravo jedva sastavljaju kraj s krajem. Jedno poglavlje je posvetio i vezama estrade i mafije.
Ipak, bez sumnje će najveći šok izazvati poglavlje radnog naslova “U ormaru”, u kom je Saša pisao o tabu temi broj jedan na našoj estradi – ko sve, prema njegovim saznanjima, od naših pevača ima homoseksualne sklonosti. Iako prvobitno nije hteo da piše o tome, kaže njegov prijatelj, Saša je bio isprovociran pojedincima sa scene o kojima je znao da su gej orijentacije, a u javnosti su se predstavljali kao mačo-tipovi koji često menjaju partnerke, a neki su i oženjeni.
Poslednji deo knjige je nešto blaži, makar po izboru tema, ali i on je napisan u Sašinom stilu. U njemu se bavi modom i stilom javnih ličnosti dajući primere odličnog stila (pominje Jelenu Karleušu, Severinu, Jelenu Rozgu, Natašu Bekvalac), ali i primere toga kako javne ličnosti ne treba da se oblače.
U okviru tog poglavlja dao je i savete kako da sa malo para neko izgleda skupo.
Prema rečima bliskog prijatelja pokojnog Vidića, sam stil pisanja knjige je sarkastičan i najbliže stilu pisanja Vedrane Rudan, koju je veoma poštovao. U jednom od poslednjih razgovora s njim pred smrt, on mu je otkrio da je namerno ovako napisao knjigu jer se “grozio plejade novokomponovanih književnika koji nemaju dušu” i da mu je “sve to jedno veliko bljuc”.
Podsetimo, i sam Saša je u jednom od svojih intervjua istakao da piše knjigu:
– Knjigu pišem, ali baš sam lenj, počnem pa stanem. Ima vremena, hoću da je napišem kako treba. Sad mi je cilj da putujem u Italiju i da uživam, a ovi drugi da se ne brinu, knjige će biti.
