Kao vatreni pobornici brige o mentalnom zdravlju, prinčevi Vilijam i Hari više puta su javno govorili o psihičkim bolovima s kojima su se suočavali. Nisu štedeli na emocijama i detaljima dok su opisivali probleme iz ne tako davne prošlosti. Kada se sve priče povežu, dolazi se do zaključka da je sve počelo preranim gubitkom majke. Ništa pre toga. Podsetimo, princeza Dajana smtrno je stradala 31. avgusta 1997. godine u Parizu.
Smrt princeze Dajane1997. godina bila je prelomna tačka, to je istina. Ali, šta je sa katastrofalnim brakom njihovih roditelja i kako je sve to uticalo na emocionalnu stabilnost dečaka u osetljivom uzrastu? I da li su prevelika očekivanja narušila nekad bliske odnose između njih dvojice?
Kako je jednom prilikom naveo Daily Mail koji se ozbiljnije pozabavio tom temom, psihički problemi Vilijama i Harija počeli su mnogo pre nego što je njihova majka poginula u saobraćajnoj nesreći. To tvrdi Robert Lejsi, autor pomenutog članka i knjige “Battle Of Brothers: William, Harry And The Inside Story Of A Family In Tumult”.
Kada se Vilijam rodio, Dajana je za dadilju odabrala 42-godišnju Barbaru Barns. Imala je dobre preporuke, 14 godina provela je u službi dame Ane Glenkoner, asistentkinje princeze Margarete. Brižno je pazila na njenih petoro dece.
U svom jedinom razgovoru sa novinarima, Barbara je rekla da kraljevske bebe nije tretirala na poseban način: “Svu decu tretiram kao osobe. Ovde sam da pomognem princezi”.
Ali, ona nije bila samo dadilja koja je pomagala tada 21-godišnjoj princezi da brine o detetu, već se i njoj samoj često nalazila pri ruci.
Dajana je patila od bulimije i često je povređivala sebe. Jednom je otišla toliko daleko da je isekla vene pokušavajući da oduzme sebi život. Dadilja joj je previjala krvave zglobove i pokušala da uspostavi kontrolu.
“Barbara je čuvala sprat dečje sobe kao Vatikan”, priseća se jedan član osoblja Kensingtonske palate. “To je bilo njeno kraljevstvo”.
I Vilijam i Hari budili su se u zoru, pa ih je Baba, kako su je zvali, jutrom često dovodila u svoj krevet da se igraju zajedno, pre nego što bi im poslužila doručak i odvela roditeljima kada bi se probudili.
Dajana bi tada “preuzimala vlast” ako nije imala posla. Ali, kako je vreme prolazilo, sve više se posvećivala dobrotvornim akcijama i vodila sve aktivniji društveni život, a nastavila je i da prati Čarlsa na putovanjima po inostranstvu.
Tako je Baba sve više vremena provodila sa dečacima i postala im nešto kao majka, posebno starijem Vilijamu jer je s njim provela dve godine u solo varijanti dok Hari nije ugledao svet. Naučila je oba dečaka da hodaju, pričaju, čitaju. Tešila ih je kada bi se usred noći budili u suzama. U odsustvu roditelja, čak ih je vodila na “porodičan” odmor u Škotsku i na ostrva Sili, gde je uspostavljala svoju agendu i dnevni red, kao što čini svaka majka.
Međutim, neki su smatrali da je Barnsova postala previše posesivna prema “svojim” dečacima, a i princeza je delila iste sumnje.
Stvari su dostigle vrhunac krajem 1986. godine, kada je Barbara uzela odmor kako bi prisustvovala rođendanskoj zabavi bivšeg poslodavca, lorda Glenkonera, na malom karipskom ostrvu Mustik. Tamo se slikala u društvu poznatih ličnosti kao što su Rakel Velč i princeza Margaret, što je, navodno, iziritiralo Dajanu. Dala je sebi previše prava, zaključila je princeza, i to je jasno rekla kada se dadilja vratila na posao.
Tokom božićnih praznika u Sandringemu krajem 1986. godine Barbara je nastavila svakodnevne obaveze. Ali, Dajana je bila prilično hladnokrvna, jedva je s njom razgovarala. Poslala ju je u Koventri, dok se porodica nije vratila u Hajgrouv, gde joj je Dajana grubo saopštila “da bi bilo bolje da ode”.
“Jednog vikenda jednostavno više nije bila tu”, priseća se Vendi Beri, koja je brinula o domaćinstvu u Hajgrouvu. Princeza je naredila da se dadiljini koferi spakuju i da se uklone svi njeni tragovi. “Niko je više nije video”.
“Surogat majka” princa Vilijama više od četiri godine i princa Harija više od dve, Baba Barns nije smela ni da se oprosti od njih. Bilo joj je zabranjeno čak i da im pošalje razglednicu. Što se dečaka tiče, ona je jednostavno nestala iz njihovih života.
Nakon Dajanine smrti 1997. godine, mnogi su primetili da su se njena deca promenila. Mladi prinčevi, koji su rano i iznenada izgubili majku, bili su zbunjeni, u šoku, gotovo izbezumljeni. Pritisak javnosti i medija bio je ogroman.
Međutim, bili su od malih nogu upoznati sa onim što se dešavalo u porodici. Odrasli su pored roditelja koji nisu delili isti krevet, koji su bili skloniji razgovorima sa novinarima nego jedno sa drugim, naširoko se pisalo o obostranim preljubama… Nije da nisu bili svesni činjenice da se oko njih vodio tihi rat dvoje ogorčenih ljudi nezadovoljnih brakom.
S druge strane, prema deci su oboje uvek bili pažljivi. I Čarls i Dajana jasno su Vilijamu stavljali do znanja da će jednog dana biti kralj. Znao je kakva ga sudbina čeka. Nije morao, poput ostalih dečaka, da mašta o tome da će postati kralj. Imao je prilike da vidi s koliko poštovanja se narod i svet odnose prema njegovoj baki, kraljici Elizabeti.
Čini se da je mladiću upravo to saznanje davalo snagu da izdrži bol i konfuziju s kojima se suočava svako dete čija se porodica raspada. Vilijam je bio primoran da ranije sazri, ali i da manje uživa u detinjstvu, jer je već imao razvijen osećaj dužnosti.
Ali, da li su problemi počeli mnogo ranije, kada je žena koja je njemu i njegovom bratu bila toliko posvećena bez objašnjenja udaljena iz njihovih života?
