Pevač Amel Ćeman Ćemo je na sceni od 2005. godine, a sada je prvi put otvorio dušu o svom detinjstvu u Beranama, teškom odrastanju, roditeljima, školovanju i radu u bolnici.
Ćemo je ispričao i na koji način je došao u Beograd, koliko je tada zarađivao, ali i kako je izgledao njegov put do uspeha.
Proslavljeni „kralj splavova“ je ispričao da se seća svega što se dešavalo dok je bio dete.
„Imao sam četiri godine kada su bile ‘Zimske olimpijske igre’ u Sarajevu, sećam se tog prenosa iako sam imao samo četiri godine. Jedini period mog života čega se sećam od buđenja, odlaska u školu, upoznavanja učitelja, portira, to je sve bio taj period osamdesetih, a sve posle toga je bilo katastrofalno. Počela je da nam se raspada zemlja i do dana današnjeg nam se ništa lepo nije dešavalo. U Beranama je bilo lepo odrastati, volim Berane, Beograd i Solun, tu najviše boravim. U Beranama sam najmanje, jer uvek biram da sam više na moru. Od 1989. kreću burne stvari, pa devedesete, pa inflacije, taj bezvredni dinar koji smo imali u našoj zemlji.“
Da li je bilo nemaštine tada?
„Kako nije. Roditelji su ostali bez posla tada, bilo je pitanje kako preživeti i ja bukvalno nisam nosio obuću koja mi se sviđala, nego ono što mi roditelji kupe. Oduševljavao sam se iako mi se nije sviđala, iako sam se stideo da to nosim. Znao sam da moji roditelji to nemaju, nemaju više da mi pruže, pružili su mi maksimum i ja sam se pravio da je to nešto najlepše što sam dobio. Počeo sam sam da zarađujem rano, rano sam ušao u kafanu.“
Završio si srednju medicinsku školu u Beranama, da li je istine da si radio u bolnici?
„U Beranama tada nije postojala srednja medicinska škola, postojala je ranije, pa se zatvorila. Voleo sam to, ali roditelji nisu imali novca da odem u Podgoricu, Kosovsku Mitrovicu, Prištinu, Beograd i ja sam upisao srednju šumarsku školu, završio sam prvi razred. Onda se u Beranama otvorila srednja medicinska škola i ja sam predao dokumenta i primilii su me, a ja nisam nikome to govorio. Moj otac je sreo razrednog starešinu, Berane je mali grad. Razredni ga je pitao što me nema u školi, a on kaže: ‘Ima ga, ide u drugu smenu’. Onda sam se vrlo brzo vratio u šumarsku školu na nagovor mog razrednog starešine. On mi je rekao da završim šumarsku, a da srednju medicinsku polažem vanredno i to je meni bilo fenomenalno, ali me šumarska nije zanimala i nisam želeo da učim. Bukvalno sam od prvog razreda srednje medicinske škole bio na praksi na hirurgiji u beranskoj bolnici, sve što sam naučio – naučio sam od osoblja iz te bolnice. U knjizi možeš dosta da naučiš, ali dok ne doživiš, ne možeš baš sve da znaš.“
Kako si došao do tog prvog nastupa?
„Jedan muzičar Kosta me je pozvao, sa njim sam počeo da radim. Privilegija je kada radiš posao koji voliš, a pogotovo je privilegija kada radiš sa dobrim ljudima. Bilo je tu i kafančina i lepih lokala, ali uvek sam se trudio da radim neke laganije i urbanije svirke.“
Koliki je bio prvi honorar?
„Sećam se, ali ne mogu da napravim paralelu sada, bile su nemačke marke. Uđeš u prodavnicu tada i nemaš ništa, tako je bilo. To je bilo 600 maraka, kao sada 6.000 evra. Ja sam to zarađivao kao honorar i bakšiš. Plaćao te hotel, potpišeš ugovor da sviraš svako veče dva meseca. Od tate sam dobio batine kada sam doneo prvi veliki novac jer je mislio da sam obio trafiku. Moje generacije su problematični momci koji su odbijali trafike, to su bila teška vremena.“
Čime su se tvoji roditelji bavili?
„Mi smo se preselili na periferiju grada, tata je kupio krave. Nije imao gde da se zaposli, ni on ni majka. Oni su držali krave, a brat i ja raznosili domaće mleko i živeli smo od toga. Znalo se gde ima da se kupi i brat i ja nosimo. U Beranama sve funkcionište tako što se kaže: ‘To je kod onog, to je kod ovog’. Ja sam ulice u Beranama naučio tek kroz svoj drugi posao, kroz volontiranje u Crvenom krstu. Prodavali smo mleko i tako smo zarađivali za život za celu porodicu.“
Da li ti je teško padao taj period života?
„Jeste sa te tačke gledišta, a sa ove ne. Tada me je bilo sramota, kao da kradem nešto. Moji drugari su uživali, imali su više love. Sad kada odem u Ameriku i donesem 30 pari obuće, pitaju me: ‘Zašto?’, a ja kažem: ‘Neka, neka – imam’. O ovakvim stvarima niko ne bi pričao, ali ja nemam šta da krijem, izrastao sam u poštenog čoveka i hvala mojim roditeljima na tome.“
Koliko si imao godina kada si došao u Beograd?
„To je bilo 2005. godine, poslednji vikend u decembru, dolazim da radim Novu godinu i ostajem neplanski. Kada dođeš negde gde nije tvoje, jako je teško. Ja se prilagođavam sredini u kojoj živim, nikako ne prilagođavam sredinu sebi, kao što to rade mlade generacije. Meni su finansijski momenti teško padali, radilo se, ali nismo imali dovoljno.“
Kada upoznaješ Milenu Ćeranić?
„Na početku mog života u Beogradu, ona dolazi kao pevačica da peva u Top Najtu dve subote, odmah smo se uklopili i ušli u priču. Rekla mi je da traži stan, a tada su stanovi bili skupi. Ja kažem da tražim i ja, i ona me pita da li bi mi smetalo da nađem stan, pa da budemo cimeri. Mi smo tako postali cimeri iz nužde, kada smo malo radili i malo zarađivali. Rasli smo zajedno u tom poslovnom smislu, kada smo počeli da zarađujemo bolje i kako smo sazrevali, tako su rasli i apetiti. Mi smo sedam i po godina bili cimeri.“
Gde ste našli stan?
„Na Vračaru, radio sam za 50 evra, petkom ako ima posla dobijem pare, a ako nema – ne dobijem, a subotom dobijem pare. Stan je tada bio 400 evra, ja uglavnom petkom ne dobijem novac, i ja zaradim 200 evra. Treba da se plati infostan, struja, preživljavali smo. Nikada nismo bili gladni, bilo je tu nekada i bakšiša, ali naučiš da kalkulišeš. Nije mi strano da živim ni sa 20 evra nedeljno ni sa 2.000 evra. Jako mlad sam saznao da sreća nije para puna vreća, još dok sam živeo u Crnoj Gori.“
Kada počinje taj epitet „Kralj splavova“?
„U trenutku kada se posvađam sa gazdom jednog kluba i dobijem otkaz. Okej je pogrešiti, ako sam pogrešio. Pre toga sam nastupao u jednom beogradskom poznatom klubu gde me je taj vlasnik primetio i ja dobijem otkaz sledeći vikend iz tog kluba, ali se nisam nervirao. Više nemam ni 50 evra, nemam para, ali se ne nerviram. Zvoni mi telefon, nedelja veče, kaže mi: ‘Ćao, kolege, Kaja Ostojić ovde’. Mi smo se upoznali vikend pre, ja sam ozbiljno počeo da radim beogradske klubove kao radni pevač Kaje Ostojić, ona je zvezda, a ja sam radni pevač. Posle dve sezone sam i ja počeo samostalno da pevam, već je moje ime bilo u svim klubovima. Marina Visković i ja smo sedam godina ozbiljno radili, mislim da smo mi poslednji Mohikanci koji smo izašli iz beogradskih klubova i napravili karijere.“
