I dok su ga u pojedinim internacionalnim novinskim napisima „mrko gledali”, uz podsećanje da se njemu sudi za nasilje u porodici iako se ta optužba polako topi poput snega, na crvenom tepihu na Kroazeti i u velikom Teatru Limijer dočekan je i ispraćen ovacijama, čime je jednim potezom opravdao svoju zvezdanu veličinu.
U ekskluzivnom intervjuu za „Politiku”, Džoni Dep se prisetio i svojih višestrukih boravaka u Srbiji (na Festu i Kustendorfu) i iskreno odgovorio na pitanja o situaciji u kojoj se sada nalazi.
Bilo je dosta buke pred početak, a na crvenom tepihu i u dvorani dobili ste ovacije?
Pitate me za onu gomilu i gužvu juče? Upravo sam pokazao toj gomili.
Slično je bilo i u Karlovim Varima i San Sebastijanu gde ste primili počasne nagrade. Ovo je sada treći put kako vas ipak radosno dočekuju bez obzira na problematični period kroz koji još uvek prolazite?
Da, to je zanimljiva stvar. Pretpostavljam da se tako dešava kada ljudi misle da si ili zastareo ili da ćeš umreti. Ili, znate, svi se klade, zar ne? Dobro, osvrnuću se malo i na činjenicu da poneki misle da sam ja samo u….a osoba. U suštini, ja sam samo naučio da igram igru pokušavajući da pronađem način koji bi bio izražajan. Ono što sam nekako želeo da uradim jeste da kažem: „Pokaži sadašnjost!” I posle svih godina lajkova i obožavanja, bavljenja ovim stvarima i ostajanja vernim čak i kada mi to nije važno, zapravo uz mene piše: „Kakav je to j….o smešan lik. Kako je to mogao da uradi?” Dakle, zašto biste imali priliku da se kajete zbog stvari koje ste uradili. Ljudi koji su nešto na tu moju temu pročitali – o delu koje sam uradio, ili o stidu zbog dela koje sam uradio, ako sam uradio, oni odjednom počinju i u tome da pronalaze blaženstvo. Počinjete da pronalazite ono što oni veruju da su velike greške, pozajmice grešaka i vaš karakter. Mislim da je bauk izmišljen kako bi govorili svojoj deci da postoji, baš kao što im govorite da postoji Deda Mraz. Ovo je etički moralno, mislim da postoji veliko pitanje i ne mislim da je to nešto na čemu ljudi ne bi trebalo da se zadržavaju. Ali zar ne mislite da je to i veoma duboko, jer morate da donesete odluku o tome da li ću lagati svoju decu narednih 12 godina?
Deca su već naučila da postoje laži nas odraslih?
Da, ali ono što kažem jeste da je čudna stvar pitati. To je čudan i dobro prihvaćen deo naše j….e kulture. Ti lažeš svoju decu koju voliš više od svega. Odjednom lažeš ne samo da bi osvetlio svoje detinjstvo igrajući igricu, već celu stvar. Radiš to zato što želiš da imaju lepo vaspitanje i sve ono što imaju druga deca. Ali, to je s…e. Kada ste dovedeni u situaciju da nemate mogućnost da govorite i da se odbranite i pokažete istinu, postaje nemoguće da takav vaš „proizvod” zainteresuje medije. Tabloidi žele „krv”. Oni su u drugačijoj misiji. Dobro sam to iskusio. Ukratko, to je bila jedna od najglupljih stvari koja se ikada dogodila. Kad biste to mogli da vidite iz ovih očnih jabučica! Bilo je smešno. Bilo je besmisleno. Na kraju je, naravno, bilo bolno za mnoge ljude. To se desilo iz razloga jer je jedna osoba optužila drugu za nešto što nije postojalo. Mogu da pogledam unazad i da odem daleko, u svemu tome je najvažnije da su moja deca bezbedna i zdrava. Morao sam da izdržim, a ljudi su morali nekako da nauče da razumeju. Bilo je to dobrodošlo obrazovanje. Bilo mi je dozvoljeno da konačno progovorim tek pošto sam izgubio spor protiv Ruperta Mardoka i njegove ogromne mašinerije.
Da li smatrate da vam se vraća osećaj prvobitnog postojanja posle buke oko suđenja?
Mislim da ako umrem mogu nekako ponovo da se probudim. Možda nekoliko dana kasnije. Nekoliko nedelja kasnije. To je povratak. Mislim da se to vratilo. Ja sam na sceni. To nije j….i povratak, jer nisam nikada ni otišao. Moraš otići da bi se vratio. A ja nisam otišao već sam bio u blizini. Telefon mi je, naravno, manje zvonio. Jer kada postanete neka vrsta „novog Čarlsa Mensona” to se i očekuje, dodajte mu samo vodu. I zato ću do kraja odbijati da me neko nazove zabavljačem. Ako me tako budu zvali ići ću pravo u Vegas i održati najgori šou ikada viđen uživo.
Imate dugu istoriju boravaka na Kanskom festivalu?
Bio sam ovde mnogo puta kao deo mašine, a jednom sam došao i kao reditelj. Bio sam ovde sa Kusturicom, mojim „bratom”, i sa Džimom Džarmušom i sa Miljenom Krekom Kljakovićem, koji je radio scenografiju za moj rediteljski debitantski film. Kan je uvek zanimljivo iskustvo učenja. Ti si onaj sa metom na glavi i dolaziš da izložiš neka od svojih najdubljih osećanja gomili stranaca, to je ono što radiš.
Ovogodišnji boravak vam je baš kraljevski?
Ha, ha jeste. Ovakva ponuda se ne dešava svaki dan, možete da zamislite! Nikada ne bih pomislio da će Amerikancu kakav sam ja ponuditi da glumi kralja Francuske. Dakle, kada sam dobio ovaj predlog, neizbežno sam bio zaintrigiran. Saznam za osobu koja je zamislila ovaj projekat i koja je imala ludu ideju da mi poveri ulogu Luja Petnaestog i gledam njene druge filmove. Pročitao sam Majvenin veoma dobro napisan scenario, veoma dobro dokumentovan iza kulisa u Versaju u to vreme, prošaranu foliju borbe za moć, fino istkane veze između 18. veka i našeg vremena, bez upadanja u lake anahronizme. Naši prvi susreti potvrdili su prva pozitivna osećanja. Osećao sam se kao da sam upoznao srodnu dušu i nekog strastvenog ko je godinama bio potpuno posvećen ovom projektu ludih ambicija. U stvari, imao sam samo jedno pitanje da joj postavim: „Jesi li sigurna da želiš mene za ovu ulogu, a ne francuskog glumca?” Uveravala me je da me je mesecima videla u ovom liku, mimo svih jezičkih problema. Kada vas neko ko je tako precizan i entuzijastičan u načinu na koji objašnjava svoj film i šta želi da uradi sa njim uveri da veruje u njega, vaše sumnje nestaju.
Da li je gluma na francuskom jeziku bilo šta promenila u vašem uobičajenom pristupu likovima koji igrate?
I inače govorim malo francuski, a da bih se što više približio francuskom jeziku iz 18. veka radio sam sa trenerom koji je bio izuzetno efikasan za preciznost izgovora. Cilj mi je bio da se što više odvojim od ovog pitanja, da reči izađu iz mojih usta na što prirodniji način kako bih mogao da se koncentrišem na igru i svoje partnere. Da izvan reči mogu da istražujem, kao kad igram na svom maternjem jeziku. I iznad svega, da mogu da imam slobodu da improvizujem, da se igram rečima, da se zabavljam sa svojim partnerima. Da ne ostanem samo zalepljen za tekstove i situacije iz čiste opsesije preciznim izgovorom ili totalne nesposobnosti da reagujem na ono što se dešava oko mene. Luj Petnaesti je takođe lik čije su ćutanje i pogledi elokventni kao i reči koje izgovara. I u tom smislu, on je u skladu sa mnogim likovima koje sam igrao, kao „Edvarda Makazića” Tima Bartona. Imao sam takođe uzor u vidu Marlona Branda čiji je govor tela bio jedinstven u svetu, Čarlija Čaplina i druge. Glumac je sunđer i sve što je upio koristi.
Čime vas je kupila Majven i kao glumica i kao reditelj?
Zaista sam bio zadivljen mešavinom snage, hrabrosti i strasti sa kojom je držala svoj filmski poslužavnik. Svakim danom bilo je jasno da zna kuda ide, dok je kombinovanje uloge reditelja i glavne glumice u ovakvom projektu pravi izazov.
U Evropi snimate i režirate film o „Modiljaniju”, imate ovde i svoju producentsku kuću, da li to znači da vam je budućnost u Evropi a ne više u Americi?
Meni je svejedno, mislim da to govori da sam imao veliku sreću. U mom malom društvu sam i ja, kao i infinitiv. U Sjedinjenim Državama, u određenom trenutku kada se od vas zatraži da date ostavku na film za koji radite u nastavcima, to znači totalni opoziv. Od vas se traži da podnesete ostavku, a znate kako – ljudi treba da se drže posla i da ga rade najbolje što mogu. Ali proslavljeni računovođa to ne može. Ne može ako ne napravite strukturu od tri čina i ne promenite formu filmova koji su izbačeni iz Holivuda. No, videćemo šta će sve biti. Holivudu za sada ne bih želeo da se vratim…
