AUTOR: Peđa Filipović
Postoje trenuci kada život podigne veo i pokaže nam lica onih kojima smo nekada davali ruke da se oslone, da naprave prvi korak, da pronađu put u svetu. U tim očima smo tražili zahvalnost, u njihovim glasovima prepoznavali osmeh, a u njihovim rukama videli snove koje smo zajedno oblikovali.
Ali dođe vreme kada se isti ti koraci udalje, ne da bi išli napred, već da bi nas ostavili u prašini svojih izbora. Oni kojima smo verovali, kojima smo čuvali tajne, koje smo štitili od lomova, ponekad su upravo oni koji nož skrivaju iza leđa. Nisu izdali zbog naše slabosti, već zbog naše snage. Jer svedoci smo njihovih puteva, a istina je ogledalo u kojem se mnogi ne usuđuju da se pogledaju.
Izdaja ne boli zbog onoga što su učinili. Ona boli jer znamo koliko ljubavi smo uložili, koliko puta smo umesto njih nosili teret, koliko smo verovali da prijateljstvo, zahvalnost i poštovanje ne mogu biti zaboravljeni.
Ali u toj tišini izdaje postoji i dar — saznanje da ono što smo činili nismo činili radi aplauza, niti zbog uzvraćene ljubavi, već zato što je u nama izvor koji ne presušuje. Oni mogu okrenuti glavu, ali naše srce i dalje zna istinu: da smo bili tu, da smo voleli, da smo pomogli.
Svetlost ne gubi sjaj jer neko zatvori oči. Naša dobrota ne prestaje da postoji jer je drugi ne umeju primiti.
I zato, kad se setimo izdajnika, neka to ne bude gorčina, već blagi osmeh. Jer oni su samo lekcija, a mi ostajemo pesma. Pesma o dobroti koja ne zna da prestane, o snazi koja ne pristaje da se ugasi, o nežnosti koja ostaje najlepši dar — čak i onima koji je nisu umeli čuvati.
Peđa Filipović
