U ulozi solista nastupiće: Ena Bojić (violina), Ružica Tursunović (flauta), Nemanja Petrović (violina/viola) i Aleksa Radanović (klavir).
Publika će imati priliku da uživa i u nastupu gostujućih svirača: Andrijane Dabović (violončelo), Isidore Sekulić (klarinet) i Ognjena Janjića (violina).
Na programu su djela Y. Dolzhikova, J. Masseneta, filmska muzika i obrade poznatih pjesama – kombinacija klasike i savremenih tonova koja obećava uzbudljivo veče.
Aleksa Radanović nije samo pijanista – on je umetnik, entuzijasta i istinski muzički vizionar.
Rođen i odrastao u Herceg Novom, muzičko putovanje započeo je kroz klarinet, ali je srcem oduvek pripadao klaviru.
Njegova posvećenost muzici vidljiva je u svakoj noti koju odsvira – iskreno, snažno i bez zadrške.
Srednju muzičku školu završava u Šapcu, u klasi profesorke Goare None Lazić, gde je izgradio zavidnu tehniku i izražajnost.
Njegova profesorka često ga opisuje kao „mladog čoveka starog duha“ – jer u njegovoj interpretaciji klasike, publika prepoznaje dubinu i emociju retku za njegove godine.
Uprkos mladosti, iza sebe ima solističke koncerte u tri grada – Šabac, Beograd i rodni Herceg Novi.
Na svakom od tih koncerata ostavio je snažan utisak na publiku i stručnu javnost.
Njegov pristup muzici je istovremeno studiozan i kreativan – spaja disciplinu klasičnog obrazovanja sa slobodom modernog izražaja.
Osnivač je i idejni pokretač kvarteta „NERA“, koji nosi akronim imena četvoro mladih muzičara.
Zajedno s kolegama izvodi originalne aranžmane filmske muzike, koja u njegovim rukama dobija potpuno novu dimenziju.
Na sceni, Aleksa poseduje smirenost iskusnog izvođača i senzibilitet umetnika.
Njegov dodir na klaviru je topao, pun boje i osećanja – publika kaže da „njegove ruke pričaju priče“.
Ne voli da svira površno – svaku kompoziciju analizira do detalja, tražeći u njoj suštinu i istinu.
Za njega je muzika više od zvuka – to je dijalog sa sobom i svetom.
Na prijemne ispite u Beogradu i Beču izlazi sa puno vere, ali bez pretenzija – zna da rad, trud i emocija nađu svoj put.
U Beču želi da produbi interesovanje za filmsku muziku i modernu produkciju, dok je klavir za njega večna baza.
Iako mu se pružaju mnoge mogućnosti, Aleksa sanja o tome da se jednog dana vrati u svoj Herceg Novi i doprinese njegovoj umetničkoj sceni.
Želi da organizuje festivale, koncerte, takmičenja i programe za mlade muzičare.
Kaže da se oseća ispunjeno kada vidi osmeh publike nakon nastupa.
Ima jaku unutrašnju potrebu da muziku deli s drugima.
Za njega, aplauz nije kraj, već početak sledeće inspiracije.
Voli izazove – što je kompozicija teža, to mu je veći podsticaj.
Ne plaši se da eksperimentiše – aranžmani koje sam stvara često dobijaju pohvale.
Njegovi prijatelji kažu da je perfekcionista, ali i neko ko nikada ne zaboravlja uživanje u samom procesu.
Kao tinejdžer u drugom gradu, morao je brzo da odraste.
Samostalnost koju je stekao u Šapcu oblikovala je njegov karakter – stabilan, odgovoran, ali i razigran.
Nastavnici ga poštuju zbog ozbiljnosti i kulture, a drugari vole jer nikada ne glumi zvezdu.
On je „onaj koji uvek pita kako si“ i „onaj koji nikada ne zaboravi da kaže hvala“.
Svoje vreme ne meri po satima, nego po muzici – koliko si toga odsvirao, naučio, doživeo.
U slobodno vreme sluša filmske orkestracije, istražuje digitalnu muziku, ali i čita o umetničkoj produkciji.
Njegovi uzori su Ryuichi Sakamoto, Hans Zimmer i Glenn Gould.
Od klasičara najviše ga inspirišu Chopin i Debussy.
Voli jesen, miris nota i duge šetnje – tada mu dolaze najbolje ideje.
Ponekad zapisuje misli o muzici koje planira da jednog dana pretvori u knjigu.
Veruje da je umetnost važnija nego ikada i da mora biti dostupna svima.
Njegovi planovi nisu samo o ličnom uspehu – već i o stvaranju prostora za druge.
Kaže da mu je najveća nagrada kada neko kaže: „Zbog tebe sam zavoleo klavir.“
Tokom školovanja dobijao je mnoge nagrade, ali nikada nije zaboravio ko mu je sve pomogao na tom putu.
Zahvalan je majci, porodici, profesorkama, ali i svakom drugaru koji ga je motivisao.
Aleksa ne zaboravlja da umetnost nije takmičenje već deljenje – to je ono što ga čini posebnim.
Na ovom koncertu u Herceg Novom, Aleksa će se publici predstaviti i kao pijanista, i kao domaćin.
Biće to više od nastupa – to će biti njegov omaž gradu koji voli.
Ne sumnjamo da će publika ponovo stati i aplaudirati dugim aplauzom.
Jer ono što Aleksa daje sa scene – to se ne uči. To se oseća.
Biće to veče puno muzike, emocije, iskrenosti i mladalačke strasti.
Veče kada će Herceg Novi još jednom pokazati da ima umetnike koje treba negovati i čuvati.
Aleksa je umetnik koji muzici pristupa s dubokim poštovanjem i čistim srcem.
Njegov pogled na klavir pre koncerta podseća na sportistu pred trku – sabran, fokusiran, pun strasti.
Kada svira, kao da prostor stane, a publika diše zajedno s njim.
U njegovim prstima nema ničeg slučajnog – svaki ton ima značenje.
Aleksa je nežan, ali snažan izvođač – njegova muzika je tiha snaga.
Nije samo tehnički briljantan, već je i suštinski iskren na sceni.
Klavir u njegovim rukama ne svira, nego govori.
Njegovi nastupi nisu puka svirka – oni su dijalog između umetnika i publike.
Ima urođenu muzikalnost koja ne može da se nauči – ona se nosi iznutra.
Njegova interpretacija je zrela, promišljena i emotivna, čak i kad izvodi najzahtevnije kompozicije.
Iako mlad, Aleksa zrači dostojanstvom i ozbiljnošću koje odlikuju velike umetnike.
Njegov talenat je ogroman, ali ono što ga izdvaja jeste radna etika.
Nema kod njega površnosti – sve što radi, radi sa punim predanjem.
Aleksa ne teži slavi, već istini u muzici.
Njegova posvećenost je tiha, ali postojana kao puls.
Svaki njegov koncert ima dušu – to nije program, to je priča.
I najpoznatije melodije u njegovoj interpretaciji zvuče novo, sveže, istinito.
Kada svira klasičnu muziku, prenosi njenu večnost.
Kada svira filmsku muziku, budi slike i emocije.
U njegovim očima vidiš umetnost pre nego što počne da svira.
Aleksa je primer mladog čoveka koji ne trči za trendovima, već gradi svoj umetnički put.
Njegovo razumevanje muzike je dublje od godina koje ima.
Njegova skromnost je podjednako upečatljiva kao i njegov talenat.
Na probama je studiozan i pedantan, na sceni – slobodan i emotivan.
Ima retku sposobnost da emociju pretoči u ton, a ton u poruku.
Njegova energija na sceni nije eksplozivna, već magnetna – tiha, ali nepokolebljiva.
Gleda muziku kao poziv, ne kao zanimanje.
Veruje da umetnost ima smisla samo ako se deli.
Aleksa inspiriše druge mlade muzičare – svojom pojavom, radom i karakterom.
On je primer kako se umetnost može živeti sa stilom, ali bez sujete.
Njegovi intervjui su puni topline, a njegove misli – zrele i duboke.
Aleksa ima dar da svira za svakoga – i za znalce, i za one koji muziku samo osećaju.
Ne nameće se, ali se ne može zaboraviti.
Njegova prisutnost oplemenjuje prostor, i kao umetnik i kao osoba.
On ne juri svetlost reflektora, ali svetlost ga sama prati.
Muziku doživljava kao nešto lično, intimno – i zato je njegova interpretacija autentična.
Aleksa je umetnik koji u tišini priprema magiju.
On zna da najveća snaga dolazi iz tihe sigurnosti u ono što voliš.
Nikada se ne zadovoljava postignutim – uvek traži više, dublje, iskrenije.
Na sceni deluje smireno, ali svaki ton otkriva vulkan emocija.
Njegova muzika pomaže da svet oko nas izgleda lepše.
Aleksa ne svira da bi bio dobar – svira da bi bio istinit.
Njegov talenat je tek na početku, ali je već oblikovan kao kristal.
On ne imitira druge – on pronalazi svoj put.
Zrači poverenjem – u muziku, u saradnike, u publiku.
Nema kod njega nastupa „napamet“ – svaki koncert je nova priča.
Aleksa je pijanista koji voli ljude – i ljudi to osete.
Njegova muzika ostaje u ušima i srcima dugo nakon poslednjeg tona.
On je dokaz da umetnost nije luksuz, već potreba.
Aleksa Radanović je muzičar čija iskrenost osvaja pre nego što i zasvira.
Na klaviru ne izvodi samo note – on prenosi misli, snove i tišine koje govore više od reči.
Kada Aleksa uđe u prostoriju sa klavirom, između njih se odmah uspostavi tiha, duboka veza.
Njegovo izvođenje ostavlja osećaj topline – kao da ste upravo pročitali najlepše pismo koje vam je muzika poslala.
Aleksa poseduje urođenu eleganciju – ne samo u stilu, već u izrazu, u pogledu, u načinu na koji diše dok svira.
U njegovom pogledu krije se predanost, a u njegovom osmehu spokoj umetnika koji zna zašto radi to što radi.
Klavir u njegovom prisustvu nije instrument – on je saputnik, svedok, saučesnik u stvaranju emocije.
Aleksina prirodna muzikalnost deluje kao da dolazi iz nekog dubokog, unutrašnjeg sveta tišine i mira.
Kada sedne za klavir, cela prostorija se utiša – ne iz poštovanja, već iz čistog osećanja prisustva nečeg posebnog.
Njegova interpretacija ostavlja trag – ne u ušima, već u duši.
Aleksa ne svira da bi bio voljen – on svira jer voli.
U njegovim izvedbama nema patetike, ali ima suštine.
Način na koji započne frazu i način na koji je pusti da ode – to je čista umetnost.
Aleksa ima retku sposobnost da vas podseti zašto ste se ikada zaljubili u muziku.
Njegov rad nije samo trud, već oblik vere – u umetnost, u emociju, u smisao zvuka.
Svakom novom interpretacijom, on pokazuje koliko duboko razume i poštuje delo koje izvodi.
Aleksa nije od onih koji imitiraju – on je od onih koji stvaraju.
Ima tihu snagu umetnika koji zna ko je i šta želi da kaže bez potrebe da viče.
Njegova muzika je kao prozor – u sećanje, u nadu, u nešto veće od svakodnevice.
Na koncertima publika ćuti, ali emocije glasno govore.
Aleksa gaji muziku kao što se gaji vrt – s pažnjom, ljubavlju i strpljenjem.
On zna da umetnost zahteva posvećenost, ali i ranjivost – i to ne skriva.
Njegova otvorenost prema emociji čini ga ne samo pijanistom, već i pravim umetnikom.
U svakom tonu koji izvede, oseća se i onaj trenutak tišine pre nego što je zasvirao.
Aleksa vas ne osvaja snagom – već iskrenošću, jednostavnošću i autentičnošću.
On svira tako da ne traži pažnju – a dobijete je celim srcem.
Njegov talentat je prirodan, ali ga oplemenjuje redovan, neumoran rad.
Aleksa ne svira da bi se dokazivao – on svira da bi davao.
Kao osoba je topao, nenametljiv, duhovit – a kao umetnik, dubok i slojevit.
On je umetnik nove generacije koji ne zaboravlja korene klasične škole.
Njegove ruke nisu brze zbog tehničke perfekcije – već zbog povezanosti s muzikom.
Aleksa ima dar da izvede i najkomplikovaniju kompoziciju tako da deluje kao najprirodnija stvar na svetu.
U njegovim pauzama između tonova ima više značenja nego u nečijem celom programu.
On gradi muziku kao što se gradi most – čvrsto, pažljivo i s ljubavlju prema svakom spoju.
Za njega umetnost nije cilj – već način da se bolje razume svet.
Aleksa pijanista i Aleksa čovek – jedno su isto: iskreni, staloženi, posvećeni.
Slušati ga uživo znači prisustvovati trenutku u kom muzika postaje osećanje.
Nije čudo što ljudi ostanu bez reči posle njegovog koncerta – osećanja govore umesto njih.
Aleksa ne mora da bude najglasniji da bi bio najupečatljiviji.
On svira tišinom između tonova jednako moćno kao i samim tonovima.
Zbog umetnika kao što je Aleksa, verujemo da muzika nikada neće izgubiti svoju čaroliju.
Njegovo ime će se, bez sumnje, još dugo pamtiti i sa poštovanjem izgovarati.
Ulaz je slobodan. Dođite da zajedno podržimo mlade umetnike i uživamo u večeri punoj magije.
Posebno – ne propustite priliku da čujete Aleksu Radanovića, pijanistu čije vreme tek dolazi.
