“TO JE PORODIČNA TRADICIJA”: Dado Vujnović je poslednji berač magične MIMOZE

U Zelenici, Kumboru, Đenovićima, Baošiću nekada je svako dvorište imalo stablo mimoze, a skoro svaka treća familija bavila se ovim cvetom, danas tek četrdesetak porodica uzgaja i bere cvet koji je na obale ovog dela Jadrana stigla brodovima iz Australije

Pročitajte još

NOVA GODINA U HERCEG NOVOM: Portonovi – najljepši događaji za ulazak u 2025.

21/11/2024 09:03

TOHN: IN MEMORIAM VOJO STANIĆ

20/11/2024 18:07

TOHN: Online upitnik za stanovništvo i privredu u okviru projekta Montenegro Quality

20/11/2024 15:04

Koliko će vremena posvetiti zimskom hobiju, od koga može nešto i da zaradi, Danijelu Dadu Vujnoviću najviše zavisi od telefonskih poziva. Mladom Kumborcu uoči Nove godine, februarskih zadušnica ili na samom izmaku sezone cvetanja mimoze – pred 8. mart najčešće stižu porudžbine za robu koja raste u dvorištu i na plantaži koju su pre četiri decenije zasadili njegovi roditelji.

Mimoza je na obale Bokokotorskog zaliva stigla sa brodovima pomoraca pre više od jednog veka. Nekada se od sredine decembra do kraja marta, kada je vreme cvetanja, žutela obala od Kotora do Herceg Novog. U gradu sa bezbroj skalina (stepenica) sredinom 20. veka tačnije 1969. pokrenut je Praznik mimoze, manifestacija u čast ovog cveta, ispraćaja zime i karnevalskog dočeka proleća. Danas se poslednja oaza biljke nežnih pupoljaka i još nežnijeg mirisa nalazi u četiri mestašca zaliva.

Kad zamiriše „talijanka”

U Zelenici, Kumboru, Đenovićima, Baošiću, kako se priseća Dado Vujnović kada je bio dete, u svakom dvorištu je bilo drveća mimoze. Njegovi roditelji su poput drugih primoraca, u dane „mrtve sezone”, branjem cveta obezbeđivali dodatni prihod porodičnom budžetu, prekraćivali dan.

Njegov otac je kasnih sedamdesetih godina na placu u zabrđu, po krčenju šume, odlučio da posadi nekoliko desetina stabala „talijanke”. Nije ni pretpostavljao da će za nekoliko decenija plantaža i njegovi sinovi biti u malobrojnoj grupi od četrdesetak stanovnika ovih sela koji se i dalje bave mimozom.

– Ovo nije stalan posao. Doživljavam ga kao hobi, ali koji može da donese neki prihod – iskren je Dado. Ošišan po poslednjoj modi, sa širokim osmehom poput manekena za naslovne starne i fizičke konstitucije zbog koje pomislite da bi u sprintu na 100 metara namučio i Juseina Bolta, teško je povezati mladića iz Kumbora sa buketima mimozama.

– To je porodična tradicija. Sećam se dok smo bili mali, majka i otac beru, a ja sa braćom skupljam grančice koje padnu. Miris mi se zadržao u nozdrvama. I nije mu zato bilo kao tinejdžeru teško da ustaje u četiri sata ujutro da bi zalivao mladice koje je otac posadio. A dobra fizička spremnost je i te kako potrebna za branje nežnog cveta.

Drvo mimoze može da naraste i 10 metara u visinu. Da bi počelo da cveta potrebno je da prođe pet do šest godina. Dado se sa posebnim alatom, dugačkim štapom na čijem kraju je sečivo u obliku slova „l“ penje i bere vrhove. Po stablu može da se nabere 30 do 100 kila, u zavisnosti od veličine krošnje.

Objašnjava da grane ne smeju da se kidaju, već da se zalamaju. Takođe, ne sme da se uništavaju osnovne grane, već one tanke. Bere se dok su bobice budućeg paperjastog cveta još zelenkastožute. Potom se ostavljaju da se rascvetaju u kućnim uslovima. To postiže tako što se uvijaju u listove starih novina, poput beba, i potapaju u plastične kade sa vodom, na temperaturi od 40 do 50 stepeni, dva dana. Tek tada buketi su spremni za transport i da po prispeću ostanu sveže i paperjaste, nekoliko dana.

Kakvo leto – toliko cveta

I u Holivudu danas slave Božić

Kakav će biti „rod” zavisi od vremenskih prilika.

Glavni kupci ulični prodavci
U vreme velike Jugoslavije najveća tržišta bila su u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Beogradu, Makedoniji. Nekada se iz ovog dela zaliva bralo i više od pet tona, po sezoni. Sada je sve smanjeno. Ako je dobra godina, proda se od 800 do 1.000 kilograma. Najviše se traže u Beogradu, Sarajevu, Novom Sadu. Interesantno je da su naručioci ne cvećari, već ulični prodavci. Potražuju pakete do desetak kilograma, pa kada ih prodaju, naručuju još. Ovogodišnja cena je od 1,5 do dva evra po kilogramu.

– Kada je toplo leto i ima puno kiše u septembru brže procvetaju, pa idem u berbu već početkom decembra. Ako je suva jesen onda se na cvet čeka do Nove godine. Hladnija leta budu uzrok da se sve pomeri za januar, ali onda cveta ima do kraja marta – objašnjava sagovornik.

Razlikuju se rana, srednja i kasna „talijanka” – po boji, mirisu i veličini cveta i pera (zelenih listova). Nekada su Bokelji uzgajali „domaću” mimozu koju karakteriše sitan cvet, ali nažalost njoj preti nestanak.

Nameće se pitanje zašto drugi mladi ne krenu njegovim stopama? Dado na to nema odgovor, ali uz osmeh otkriva šta njega vuče da ne odustane od plantaže, penjanja po drveću, otkupa od sve malobrojnijih meštana.

– Prija mi kada sam u prirodi. Oko stabala ima puno šiblja, pa dok se nekako probijem do krošnje ne razmišljam ni o čemu. Sve miriše, odatle se pruža prelep pogled na zaliv, na more. Čuju se ptice. I to može da se doživi samo tri, četiri meseca godišnje.

Simbol slobode
Domovina roda mimoze, biljke pahuljastog cveta iz porodice akacija, je daleka Australija. U ove delove sveta najpre je stigla u 18. veku na obale Francuske. Kasnije je počela da se uzgaja u Italiji, Rusiji, na Jadranu. U južne krajeve Mediterana, pa i obale Bokokotorskog zaliva, stigla je pre jednog veka. Prijaju joj mesta bez vetra, sa mnogo sunčanih dana. Osim cveta i gajenja u cilju dekoracije zelenih površina, drvo se koristi u industriji nameštaja. U kozmetici postoje preparati sa mirisnom notom mimoze. U cvetnoj simbolici predstavlja ženstvenost, osećajnost, slobodu.