Spisateljica Vedrana Rudan u prvom braku, koji je trajao 14 godina, dobila je ćerku Asju i sina Slavena.
Njen drugi suprug je osam godina mlađi advokat Ljubiša Drageljević, Srbin, sa kojim je i danas u skladnom braku i žive u Rijeci.
Vedrana Rudan bez imalo zadrški komentariše i svoj privatan život, a u svom blogu je pisala i o razvodu. Tada je njena kolumna o ovoj temi izazvala veliku lavinu.
„Danas nam je trideseta godišnjica braka. Nemam Instagram, nisam na fejsu, ne mogu ti na moderan način opisati svoja osećanja. Da sam žena ovog vremena napisala bih ti, Ljubavi, ti si uvek bio moja stena. Pa dodati zvezdice i srca. Stena? Što to znači? Jednom sam se penjala po stenama i slomila nogu. Koja kur**va stena?
Ili, Ljubavi, uvek si mi bio svetlo na kraju tunela. Koje s*anje. Nikad nisam naš brak doživljavala kao tunel a još manje tebe kao svetioničara koji mi pokazuje put. Ili, Vatra ljubavi koja u meni gori ista je ona kojoj danas slavim trideseti rođendan. Koja vatra?
Ipak, od žene koja je s mužem provela trideset godina očekuje se da ga nekako definiše. Ja tebe doživljavam kao Čoveka koji voli punjene paprike. To je, zlato, naš brak obeležilo snažnije nego tridesetogodišnje valjanje u kojekakvim krevetima. Uvek si vodio ljubav, koji kretenski izraz, zašto ljudi jeb*nje zovu „vođenje ljubavi“, u krevetu. Zbog kičme, zbog upale bubrega, nisi podnosio vrućine, hladnoću, maglu, vlagu, vetar, kišu ni zahode domaćina kod kojih smo slavili mnogobrojne dočeke novih godina.
Da, zato kad na današnji dan pogledam unazad pred očima mi je ogroman lonac punjenih paprika, ne tvoj ku**c.
Maloprije me zvala Kika. „Kako si?“ „Super.“ „Videla sam ga. S njim je bila kuja, mali je bio u kolicima. Jako lepo dete. Ne liči ni na nju ni na njega. Pitam se čije je to dete?“ „Očevo“, rekla sam pa smo se nasmejale.
Sećam se našeg venčanja i moje bele venčanice i kako sam imala tanak struk iako sam bila tri meseca trudna. Trebala sam nositi nešto staro, nešto novo i nešto plavo. Nosila sam stare balerinke jer da sam navukla štikle bila bih za glavu viša od tebe. Kad ćeš shvatiti da nisi visok 1.80cm nego 1.71cm? Venčanica mi je bila nova. Zaboravila sam na „nešto plavo“. Zato si otišao s onom kravom mlađom od nas pedeset godina?
Kika me pitala jesam li što primetila? Nisam. Koja normalna žena gleda muža nakon trideset godina braka? Ali, kad danas pogledam unazad, ipak sam videla promenu u tvom ponašanju.
Ti koji si godinama zbog upale prostate navlačio podgaće već krajem avgusta, pred godinu ili dve, ne mogu se setiti, krenuo si svoje tanke noge uvlačiti u calvina kleina. Je li mi zvono zvonilo na uzbunu? Zvono se nije oglasilo.
Ja sam bila sretna. Nije ugodno gledati starog muškarca u debelim, vunenim hulahopkama. Izgledao si kao je***i, zimogrozni, trudni baletan. A kad si mi rekao da više ne moram kuvati juhu od volujskog jezika za tvoju mamu i tad sam bila sretna. A kad si mi rekao da ideš dve nedelje na službeni put ali nisi znao u kom ćeš hotelu odsesti i tad sam bila sretna.
Nazvao me tvoj advokat. „Gospođo, urazumite se. Nakon trideset godina braka imovina se deli popola. Vaš je suprug advokat, stručnjak za međunarodno trgovačko pravo, a vi pišete knjige. Njegova je satnica hiljadu eura, vaši honorari…“ Drkadžiji je neko rekao istinu o hrvatskim izdavačima lopovima. “ Niste to smeli učiniti …“
Skinula sam ga. Htela sam mu reći, od*eb, stari pr*onjo, on je tvoj vršnjak, ima šezdeset i devet. Nisam. Danas se sve snima „radi poboljšanja naših usluga“. Ne bih htela da mi na sudu maše transkriptom pa da me prodana sutkinja proglasi neuračunjivom.
Tvoj advokat je rekao da si popizdeo. Ti si popizdeo? Ti? Što sam trebala učiniti? Pasti bez borbe? Kuća je uknjižena na moje ime, izašao si iz nje, oplodio, bar ti tako misliš, gotovo maloletnu kobilu, a ja bih se trebala smešiti i dati ti pola kuće. Od***, ljubavi. Kuću sam „poklonila“ sinu, sad se ti mlati na sudu sa sinom. Bitka će trajati dvadeset godina jer i ja konja za trku imam. Uštedela sam nešto love u ovih trideset godina. Ti ćeš potplaćivati suce i sutkinje, potplaćivat ću ih i ja. Uvek si bio škrt, pravda će biti na mojoj strani.
Jučer mi se javila tvoja stara. „Nedostaju mi tvoje juhe od volujskog jezika.“ Ubacila sam jezičinu u hladnu vodu i odnela joj juhu. Nije ona kriva ni za šta.
I tako ja sada sedim u našem ogromnom dnevnom boravku, gledam more i cedim bocu Chateau Margaux. Tvoj advokat bi rekao da pola boce pripada tebi. K o te je*e, dragi, načeću i drugu. Na grob naše ljubavi noćas ću položiti četiri hiljade eura u tekućem stanju.
I još samo ovo. Prekrasan je osećaj biti sama u ogromnoj kući na obali mora dok smrad punjenih paprika stanuje negde drugde.“
Hrvatska književnica Vedrana Rudan trenutno vodi borbu protiv karcinoma, a kako je isticala, njen život bio je pun izazova.
